Поремећаји учења

Поремећаји у учењу су присутни у стручној литератури Србије неколико деценија уназад.

Дефиниција: Развојна дислексија је специфичан дефицит читања упркос просечној интелигенцији, школовању и образовном окружењу, а у одсуству сензорних или психијатријских поремећаја. Дисортографија представља отежано учење правописа матерњег језика у време када су деца истог узраста, способности и обуке већ савладала правописна правила. Дефицит фонолошке обраде објашњава дислексију и дисортографију као последицу индивидуалних сметњи у фонолошком процесирању која се испољава као слабост у способности стварања везе између фонема и графема.

Дефинисање специфичних сметњи у учењу укључује критеријум неслагања између способности и постигнућа. Овај критеријум односи се на то да дете не постиже успех у школи који је у сразмери са његовим узрастом, способностима и одговарајућим образовним искуством. Постоји раскорак између постигнућа и интелектуалних способности, у једној или више области, који су у вези са комуникацијским и математичким способностима.

Ова теза главни је “састојак” свих стручних текстова чија је тема  – потешкоће деце у учењу. Ова тврдња је била (условно) тачна пре неколико деценија. Она није узимала у обзир незнање родитеља и учитеља, њихово непрепознавање проблема и адекватан приступ таквој деци. Данас, у дигиталној ери, више нема оправдања за незнање. Данас је лакше дијагностификавати проблем у учењу, а нарочито је важно да се проблем открије што је раније могуће. Сада је могуће пронаћи најадекватније методе и приступе сваком детету понаособ, а родитељи уз помоћ стучних особа могу учинити много за правилан развој детета. Од пресудне је важности да родитељ одвоји своје време за дете, јер ће тако приметити евентуални проблем у развоју. Телевизија, таблети, телефони и рачунари не могу заменити пажњу родитеља нити васпитавати децу. У раном развоју детета дигитални уређаји могу бити узрок разних поремећаја у учењу. Детету је потребна пажња родиреља да би научило правилан говор и изговор, потребна му је физичка активност за правилан раст и развој.

Ако родитељ на време уочи било какав проблем у развоју свог детета треба одмах да консултује стручњаке. При томе, дете би требало да иде у обданиште и похађа припрему за школу. Идеално би било када би васпитачи у обданишту били квалификовани да препознају проблем у развоју, и да саветују родитеље коме да се обрате, али и како код куће могу помоћи детету. Следећи степен нужан за препознавање тешкоћа у учењу је када дете пође у школу. Веома је важно да учитељица препозна проблем, да препоручи родитељу да правилно уз помоћ стручњака дијагностикује проблем у поремаћају учења, али и да сам себе едукује о том проблему. Ма како учитељица била мотивисана да помогне детету које има потешкоће у учењу, она реално има мало времена које може посветити само том детету у односу на децу из целог разреда. Она може да одвоји посебно време у виду додатних часова али без помоћи стручних лица и родитеља дете неће бити у стању да квалитетно напредује у учењу. Уколико се проблем не уочи на време, таква деца немају много шанси за успешно даље школовање. У вишим разредима основне школе тешко ће пратити наставу а средњу школу ће једва завршити. 

Деца код које се на време уочи проблем имају велику шансу за да постепено дођу до одличног успеха у основној и средњој школи, као и да остваре жељену академску каријеру. Данас је могуће да се код деца предшколског узраста, уз похађање разних радионица, рано дијагностификује евентуални проблем у учењу или понашању. Тада. на предлог стручног лица дете треба да прође одређене програме пре поласка у школу (као и током школовања у основној школи), али и да се верификује као дете које има поремећај у учењу. То је веома важно, јер на тај начин, учитељи, наставници и професори, могу бити упућени у врсту проблема, па према томе могу израдити посебан програм како би дете што боље савладало наставно градиво и било у стању да прати темпо остале деце у разреду.