ДИСЛЕКСИЈА

Научна истраживања показују да преко 17% деце има неки поремећај у учењу, док се само 6% дијагностификује, у већини случајева тек у вишим разредима основне школе. Већина родитеља, због свог незнања или ограниченог разумевања поремећаја у учењу као што је дислексија, своју децу сматрају лењом или што је још горе глупом. Многа дислексична деца, не схватајући у чему је проблем, себе сматрају недовољно паметном.

“Тек са двадест година, у току студирања, схватила сам да имам дислексију. До тада сам себе сматрала ограниченом, готово глупом. Није ми било јасно због чега тешко читам, зашто ми је рукопис ужасан и због чега ми треба много више времена за учење од друге деце или колега.  Била сам повучена у себе и свој свет. Моју “глупост” надокнађивала сам мукотрпним и преданим радом, док за изласке или дружење нисам имала времена.

Данас сам удата и имам двоје деце. Моја кћи има дислексију коју је наследила од мене. Али ја сада знам како да јој помогнем да она не би пролазила исти, тежак пут којим сам ја ишла.”

Многи родитељи заузети обезбеђивањем егзистенције мало времена проводе са децом а од школе очекују да им не само образује, већ и васпитава децу.