ДИСГРАФИЈА

Дисграфија је поремећај у учењу писања

Дисграфија је поремећај у учењу писања или стицању способности писања и поред постојања нормалне интелигенције, доброг вида и слуха, одговарајуће едукације и социјалних услова.

Дисграфичан рукопис је неуредан, лоше постављен у простору странице на којој се налази. Дисграфију карактеришу мешање малих и великих слова, недовршена слова, смањена брзина писања или преписивања, срицање слова у току писања и општа нечитљивост. Деца која имају дисграфију грче прсте приликом држања оловке, имају необичан положај тела или ручног зглоба приликом писања, често непотребно бришу написано, погрешно користе маргине или редове…

Изостављају слова, додају непотребно слово у речи, замењују или мешају слова, не уочавају разлику у словима сличних по облику, окрећу слова по вертикали (горе и доле), пишу слова као у огледалу, растављено пишу делове исте речи, састављено пишу више речи, редови текста су таласасти или коси, слова исправљају доцртавањем, слова се не надовезују и належу једно на друго, слова су или веома велика или веома мала, величина слова варира у дужим речима.

Код већине деце дисграфија и дислексија се јављају истовремено.

Ипак у неким случајевима специфичне потешкоће у писању егзистирају засебно. Према досадашњим истраживањима ова деца могу имати проблеме у читању само на почетки школовања али уз рано дијагностиковање и уз помоћ логопеда и професора разредне наставе. Озбиљне потешкоће у читању и писању могу трајати много дуже, и након што је читање већ савладано.

Узроци настанка дисграфије

Дисграфија може настати услед обољења централног нервног система, услед осећајног узнемирења и током самог развоја – као тешкоћа у савладавању писања. Дисграфија може бити наследна, стечена (узрокована дејством спољних неповољних фактора на дете у раној фази развоја) и комбинована (наследна и уз утицај неповољних фактора).

Запажено је да грешке у писању не настају случајно, порекло сваког поремећаја у писању се може објаснити.

Визуелна дисграфија настаје због измењене визуелне перцепције, дискриминације визуелне меморије и поремећене просторне орјентације. Испољава се као недовољно уочавање разлика између слова сличних по облику, због чега долази до њихове замене (на пример: н-њ, л-љ, с-о, п-н, ђ-ћ; или код латиничних слова: č-ć, n-h, i-l, s-š, o-c, lj-nj). Доводи до погрешног обликовања слова – без неких линија или са непотребним додацима. Узрокује тешкоће са памћењем слова, изокретање слова на супротни страну, писање здесна у лево, писање бројева као у “огледалу”. Погрешке у извртању слова и бројева нису моторички, него у идејно моторичкој представи – у начину виђења.

Адитивна дисграфија настаје услед неразвијеног фонемског слуха, када и поред нормалног слуха – не постоји адитивна диференцијација фонема матерњег језика. Дете нема способност уочавања разлика између акустично сличних гласова. Адитивне дисграфије не долазе до изражаја једино током преписивања, у диктату су видљиве, као и у свим облицима самосталног писања, због тога се могу лако идентификовати.

Језичка дисграфија у основи има патолошки језучки развој и патолошки неразвијен говор. Недовољно формиран усмени говор тесно је повезан са недовољном спремношћу детета за писање.

Графомоторна дисграфија је тешкоћа писања проистекла из неразвијених и некоординисаних графомоторних покрета руке, одражава се на рукопис а не на његову садржајну и правописну страну. Тонус мишића, снага приликом писања (држање оловке), локализација покрета и брзина писања су предуслови за квалитетно и складно писање.

Како се дијагностикује дисграфија? И пре поласка у школу, родитељ или васпитач, могу приметити начин на који дете држи оловку, начин на који пише прва слова или црта. Ипак, веома су ретки случајеви да се тада уочи проблем дисграфије. Прва дефектолошка дијагностика може се применити проценом рукописа детета у нижим разредима основне школе и то применом тестова за дисграфију које ради логопед.  Ако се утврди дисграфија, потребно је да се отпочне дефектолошки и логопедски третман. Уколико се тестом утврди да теде има само лош рукопис, довољно је да учитељ и родитељи реализују активности које за циљ имају побољшање дететовог графомоторног израза.